home profil oeuvres contact textes vues d'expo  

mase okružene sveprisutnom belinom pozadine. Ovakava topografija, ali zasnovana na dugotrajnom posmatranju prirode i metereoloških promena se vrlo često sreće u kineskim lavirunzima. Takozvana «plutajuća ostrva» su prisutna i u japanskim estampama ali i u savremenim japanskim animiranim filmovima. (Nezaboravan primer ovakve izmaštane geografije je Laputa: Dvorac na nebu Hayao Miyazakija). U isto vreme zavodljiva i intuitivna igra iznenadjenja nam dopušta da sami domaštamo da li se radi o izmeštenim, bajkovitim zemljskim ili pejsažima neke druge planete.
Možemo primetiti da je kako na crtežima tako i na slikama primenjena strategija kolažiranja. Na slikama su izražena preklapanja raznih materijala sa različitim kvalitetima končanih masa dok su na crtežima vidljive super-pozicije i jukstapozicije često suprotnih textura i oblika koji nas asociraju na saća, na alge, na pipke podvodne biosfere. Ovakav pristup je kako piše Aleksandar M . Djuric suština postmodernog načina viizuelnog misljenja: «Od očekivane konstatacije da postmoderni kolaž nosi gotovo sve odlike postmoderne umetnosti, mnogo je značajnija i zanimljivija teza da se postmoderna umetnost po nekim svojim suštinskim odlikama zasniva na logici kolažnog prosedea».

Ali, šta zapravo čini strukturu ovih pejsaža? Priroda nam govori da su planine sastavljene od sedimenata davno umrlih zivotinja s jedne i stena i minerala s druge strane. Mesto prožimanja organske i neorganske materije. Brankica nam predlaže jedan drugačiji svet. Njene planine su sastavljene od živih mikroorganizama, jednoćelijskih ili višećelijskih struktura u stalnoj fluktuaciji i pokretu. Ovakve predstave prate misao američkog biologa i pisca Stephen Jay Gould-a : « Danas smo prinudjeni da gledamo na veličanstveni spektakl evolucije života kao na jedan skup dogadjaja krajnje neverovatnih, nepredvidljivih i neponovljivih».
Gledajući na ovakve slike pejsaža u stalnoj mutaciji i ubrzanoj evoluciji neumitno moramo postaviti sebi pitanje kakvi to čudni procesi utiču na stalne promene u prirodi, sta je mikro, a sta makrokosmos i koja je to tanka nit koja povezuje živi sa neživim svetom?
U slucaju Brankicinih radova to je konac koji kao katalizator i ujedinitelj formi i umetničkih fantazama daje njenom delu ne samo pročišćeni, estetski nego i univerzalni egsistencijalni karakter.

Bogdan PAVLOVIC

2011 BZC